Извор: dnevnik.rs

Писац Влада Арсић започиње своју књигу догађајем у Старим Лединцима и страшном судбином осмогодишње Марије Јовановић, коју је 56-годишњи комшија силовао и задавио. Потом наводи све до сада откривене случајеве педофилије у Србији у оквиру акције „Армагедон“, по којој је и његова књига добила назив, са затрашујућим сведочењима о жртвама педофилије и замкама које вребају из реалног али и виртуелног света друштвених мрежа.

У разговору за „Дневник“ Арсић истиче да није сигуран колико су велике несреће које су у протеклим периодима  задесиле неку нашу децу, попут мале Марије или недавно Тијане Јурић, утицале да целокупно друштво постане свесно опасности од педофилије, као и да се озбиљније и стручије позабавимо овом темом у коју би се укључили и деца и родитељи али и надлежне државне институције.

–  Кад год се догоди нека слична трагедија, медији и јавност се ускомешају, данима се пише и говори о томе, али се убрзо све заборави. Нисмо ни свесни о каквој се пошасти ради и ко све мотри на нашу децу док су у обданишту, на улици или у школи. Још мање знамо да у многим земљама западне Европе постоје јака удружења, чак и политичке партије које се, под формом заштите некаквих људских права, залажу за легализацију педофилије. Плашим се да ће током наредних година ова пошаст добијати на интезитету и да ћемо се све чешће суочавати са стравичним догађајима у којима ће жртве бити и наша, а не само нечија туђа, далека и непозната деца.

 Србија данас има регистар педофила, захваљујући пре свега упорности Слободана Јовановића, чија је осмогодишња ћерка Марија постала жртва педофила, али је он и даље празан. Значи ли то да педофилија више боли родитеље чија деца од педофила страдају него цело друштво?

– Регистар је пра��ан јер је релативно скоро уведен у наше законодавство.  Нажалост, закон не предвиђа ретроактивну примену, па у њему нема имена оних који су за ово дело већ процесуирани и осуђени. Речју, да би се нашли у Регистру насилника морали би да понове дело што је својеврсни нонсенс. И иначе, чини ми се да више водимо рачуна о људским правима извршитеља него потенцијалних жртава. Тако, на пример, у многим земљама света полиција има право да успоставља контакт са могућим предаторима, да се с њима „дописује“ преко Интернета и провера какве су им намере, али је по нашем законодавству то забрањено, јер се тиме, наводно, неко подстиче да учини кривично дело.

 Колико данашње отуђење родитеља и деце ствара „погодан“ терен за педофиле?

– У ситуацији када већина нас решава егзистенцијалне проблеме, а неретко јуримо и патимо за стварима које нам, у суштини, и нису преко потребне, логично је да запоставимо оно највредније што имамо. Чини ми се да никада мање нисмо разговарали са децом, да нам је све друго важније, па није чудно што ће „празан простор“ покушати да искористи неко други. Педофили су, по правилу, добри психолози и изврсни манипулатори, брзо и лако проналазе пут до дечијег срца, представљајући им се као прави пријатељи. Подржавају их и повлађују у свему, без обзира на то да ли су деца у праву или не, и временом успевају да међу њима стекну веће поверење него што деца имају у сопствене родитеље. Чак и када пређу границу пристојности,  када педофили од детета траже да учине и нешто што им неће пријати, многа деца ће то прећутати како не би издали свога „пријатеља“ који им толико „значи“ и који је увек до тада био на њиховој страни.

Чега родитељи, али и деца, морају бити свесни како и сами не би постали лак плен за педофиле?

– Најпре, морају да схвате да је педофилија веома распростањена и да опасност вреба на сваком кораку. Не желим да стварам панику и подстичем опште неповерење, али родитељи морају да знају с ким се њихова деца друже и где би их, најпре, потражили у случају да се не врате кући. Постоје многи сигнали на које би сваки родитељ морао да обрати пажњу, између осталог и на то да ли њихово дете гаси монитор на рачунару када им улазе у собу, да ли мењају расположење након ћаскања на интернету, да ли поседују неке ствари за чије порекло не знају и слично. Наравно, најважније је да са својом децом створе однос поверења и љубави, односно да им омогуће услове да се најпре обрате њима у случају било каквог непријатног догађаја, било чега што би им створило осећај нелагодности или стида. С друге стране, ни родитељи мушке деце не смеју да буду превише спокојни, јер већину педофила више занима доб него пол, што значи да жртве ове пошасти могу бити и дечаци.

Из акције „Армагедон“ јасно се види да педофила има међу свим професијама и занимањима. Тако се они налазе и међу лекарима, професорима, учитељима, свештеницима... дакле онима којима иначе поверавамо дете на чување и бригу. Како то тумачите?

– Где су деца ту су и педофили. Наравно, не смемо генерализовати и олако доносити закључак да су одређене професије стецишта педофила и других предатора. Чињеница је, међутим, да сами педофили траже начин да буду што ближе деци, па није чудно што бирају занимања која ће им то омогућити. Управо зато морамо да научимо децу правилима „доњег веша“, односно шта је допустиво, а шта није у контактима с одраслим особама. Свако додиривање тела у пределу где се носи доњи веш је опасно и указује на неку врсте аномалије коју би дете, неизоставно, морало да пријави родитељима.

Како педофили налазе жртве и колико им савремена техника, пре свега интернет, помаже? С друге стране, жртава педофила има и међу онима који не користе савремену технику јер је и немају. Како их проналазе „чудне чике“?

– У виртуелном свету важе слична правила као у стварном животу, али их се ретко придржавамо. Децу учимо да на улици или у парку буду обазриви, да не разговарају с непознатима и да не верују свакоме, али таквих упозорења обично нема када је реч о друштвеним мрежама. На Фејсбуку деца прихватају свачије пријатељство, контактирају са непознатима, размењују најинтимније информације и не слуте, притом, да се иза нечијег профила тринаестогодишње девојчице, често може наћи и неки одрасли мушкарац са педофилским склоностима. Конкретно, ако би дете са новом „пријатељицом“ разменило неке тајне или обнажене фотографије, а то ће урадити јер је по природи радознало, није чудно када их тим истим фотографијама сутра неко уцењује и тражи да ураде и штошта друго. С друге стране, међу предаторима који директно прилазе жртвама на улици, школи, па чак и у самој кући, често су људи које деца познају, било да је реч о пријатељима или комшијама њихових родитељима или су, чак, чланови уже или шире породице.

Љубинка Малешевић

 

Пре но што се зло догоди...

 Шта цело српско друштво мора учинити како би се број педофила свео на меру која се може успешно контролисати и кажњавати?

– Најпре, мора добро да се информише. Педофилија није и не може бити табу тема нити нешто о чему је непријатно говорити. Нажалост, наш народ као да бежи од тешких тема, гура их под тепих, не жели о томе ни да слуша, а камоли да нешто прочита или унапред сазна. Нажалост, тек када се зло догоди, када дете нестане или постане жртва насилника, схватимо шта нас је задесило. Неопходно је и децу и родитеqе на време да упозоримо, да организујемо разне трибине и предавања по школама, да причамо о свим оним ситуацијама у којима се деца могу наћи и које би благовремено могле да се предупреде. Уједно, то је и најбоqи начин заштите, јер када се зло догоди свака прича за жртве педофилије постају бесмислена. Тим пре, што су последице овог недела тешке и дуготрајне, а често остају и током читавог живота.

Pogledajte ostale vesti