Rišard Kapušćinjski legendarni je novinar poljske i svetske reportaže, najprevođeniji savremeni poljski pisac, mislilac, pesnik, predavač književnosti na evropskim i američkim univerzitetima, dobitnik brojnih priznanja i nagrada u zemlji i svetu, više puta nominovan za Nobelovu nagradu.
Kritičari u svetu smatraju da je Kapušćinjski uveo reportažu u svet književnosti, stvorio novu književnu vrstu, njegovo pisanje nazivaju „esejizacijom reportaže“ ili „reporterskim romanom“.
Kapušćinjski se godinama pasionirano bavio dalekim i nepoznatim zemljama Trećega sveta. Govorio je da ga radoznalost stalno tera u svet i da ne postoji mesto za koje bi mogao da kaže: „Tu ću ostati“. Putovao je s jednog kontinenta na drugi, iz jedne zemlje u drugu, najviše u Afriku.
U pustinju je odlazio s domorocima, čiji jezik nije razumeo, ali čiji je način života prihvatao. Smatrao je da je poistovećivanje s njima jedini uslov za njegov rad, da s njima treba da „jede i gladuje, da bude deo sveta koji opisuje“, da potpuno uroni u njega. Drugi svetovi su za njega tada nestajali, nije nikome pisao niti je telefonirao.
U knjizi Ebanovina – Moj afrički život vidimo Afriku Kapušćinjskog: ogromnu, beskrajnu, čitav kosmos... a u njoj su bespomoćni, bosonogi, siromašni ljudi, stanovnici Afrike prema kojima autor, obrazovani Evropljanin, gaji veliko poštovanje. Ne izražava sažaljenje, nema želju da ih podučava, jednostavno pokušava da ih razume, da sazna više o njima.
U ovim reportažama postoji mnogo zanimljivih podataka koje se odnose na ceo kontinent ili na pojedine zemlje, plemena i ljude. Predstavljeni su običaji, kulture, mentalitet, procesi i promene kao posledica dekonolizacije ovoga kontinenta. Predstavljena je Afrika viđena očima njegovih tamnoputih stanovnika i očima jednog uljeza – belca.