Rišard Kapušćinjski

O autoru

Rišard Kapušćinjski

Rišard Kapuśćinjski (1932-2007) poljski je esejista, pesnik i novinar, predavač na brojnim stranim univerzitetima, poslednjih godina života bio je među glavnim kandidatima za Nobelovu nagradu za književnost.
Još kao student istorije u Varšavi pisao je reportaže. Godine 1956. dobio je prvu nagradu za reportažu. Na predlog redakcije „Štandar mlodih” otišao je na prvo veliko putovanje u Indiju, Avganistan i Pakistan. Reportaže koje je tada napisao dopale su se čitaocima, a sledeće, s putovanja u Japan, Kinu i Hong Kong donele su mu pravu slavu. Šest godina bio je jedini poljski dopisnik u čitavoj Africi, u kojoj je organizovao i diplomatsko predstavništvo. Od 1968. pet godina radio je u Latinskoj Americi. Bio je stalni dopisnik iz Čilea, Brazila i Meksika. Plod ovih putovanja su knjige: Zašto je poginuo Karl fon Špreti? (1970), Hristos s karabinom na ramenu (1975) i Fudbalski rat (1978). Neumoran u traganju za izvorima savremene istorije, Kapuščinjski je često bio očevidac, a ponekad i učesnik istorijskih događaja u Aziji i Africi, na Bliskom istoku, a 1975/76. u Angoli. O tome šta je video i doživeo u ovoj zemlji napisao je u knjizi Još jedan dan života (1976).
Sa reportaže je prešao na drugi žanr sa više književnih elemenata, koji je teško definisati: Car (1978) i Šahinšah (1982). Ove knjige donele su mu pravu slavu van granica Poljske, naročito Car, knjiga u kojoj su pokazane kulise dvora cara Hajla Selasija. Knjiga je prevedena na više od trideset jezika.
Posle raspada SSSR-a Kapušćinjski je odlučio da poseti njegove bivše republike o kojima je napisao knjigu Imperija (1993)(Samizdat B92, 1997). Ogroman uspeh doživelo je remek-delo Putovanja s Herodotom (2004) koje mu je donelo brojne nagrade u zemlji i inostranstvu.
Kapušćinjski nikada sebe nije smatrao pesnikom. Ipak, autor je dve knjige pesama: Beležnica (1986) i Zakoni prirode (2006). Objavio je takođe šest knjiga kratkih zapisa i refleksija, pod naslovom Lapidarijum (1990-2007) (Samizdat B92, 2001). Koliko mu je bio značajan odnos prema drugom i drugačijem najbolje pokazuje u maloj knjizi Taj Drugi (2006), u kojoj analizira pojam drugosti s reporterskog, filozofskog, antropološkog i sociološkog gledišta.