Piše Teofil Pančić
Dž. M. Kuci: Sramota;
prevela Arijana Božović;
Samizdat B92
Zloupotreba: čekao je na tu reč. Izgovorenu glasom koji podrhtava od pravoverja.
(str. 52)
Beli Južnoafrički pisac Džon Maksvel Kuci (Coetzee) dobio je Bukera još 1983, za roman „Život i vremena Majkla K“., da bi 1999. za „Sramotu“ dobio istu nagradu ponovo, kao prvi dvostruki laureat u istoriji te nagrade, najznačajnije na engleskom govornom području. Četiri godine kasnije, dobio je i Nobelovu nagradu za književnost. Do sada niko nije Nobela dobio dva puta, ali ko zna: možda i tu bude prvi.
U svakom slučaju, Kuci je „teškaš“: jedan od signifikantnih pisaca epohe. „Sramota“ možda nije najbolji od njegovih romana, ali u malo kojem se tako jasno vidi zašto je to tako.
Knjiga se otvara zadovoljstvom njenog naratora Dejvida Lurija, sredovečnog profesora komunikologije – ne bojte se, ni on nema pojma šta je to i u načelu ne veruje da je to išta uopšte – na univerzitetu u Kejptaunu što je „Za čoveka njegovih godina, pedeset i dve, razvedenog, problem seksa, čini mu se, dosta dobro rešio“. Avaj, Lurijevo zadovoljstvo se negde s tom rečenicom i okončava. Njegovo je „rešenje“, pokazaće se, komercijalne naravi: svake se nedelje viđa sa Sorajom, mladom prostitutkom, pre bi se moglo reći eskort damom, za koju će se pokazati da vodi dvostruki život koji upravo namerava da okonča, tako da nestaje iz njegovog života. Posle nekog vremena, Luri stupa u vezu sa svojom studentkinjom Melani, vrlo mladom i tamnoputom; veza je obostrano dobrovoljna, mada započinje njegovom nedvosmislenom inicijativom; ali opet, može li više nego dvostruko stariji muškarac, ovenčan oreolom moći i autoriteta profesora, i pri tome belac u zemlji kojom je donedavno vladao aparthejd, uistinu biti „partner“ takvoj devojci (pri tome iz socijalno depriviranog miljea), ili je to naposletku svojevrsna zloupotreba (nad)moći: rodne, generacijske, klasne, rasne? Na drugoj strani, Luri se „brani“ – samo pred sobom; za druge u tom smislu nije zainteresovan – vanvremenskim zakonom želje koji uređuje odnose među polovima, i koji nikakva politička korektnost ili bilo koja druga „progresivna“ kerefeka nikada nije i nikada neće uistinu suzbiti. Melanijin dečko, potom i familija i akademski organi saznaju za „nedoličnu“ vezu, „puca bruka“ i kreće neka vrsta hajke i ostrakizma prema profesoru, ona prekida kontakt s njim, a Luri lako i bez otpora pristaje na povlačenje s fakulteta, ne želeći da se brani ili da bilo šta objašnjava, ne osećajući se ustinu krivim, ali ipak bivajući svestan ambivalentnosti svog položaja, naročito u kontekstu južnoafričkog društva.
Pokušavajući da presabere i preosmisli svoj život, Dejvid se povlači kod ćerke Lusi, koja u dubokoj južnoafičkoj unutrašnjosti pokušava da bude farmer. Tamo se susreće sa svetom izvan kako-tako zaštitničkog balona velikih gradova i života viših i obrazovanijih klasa, sa crnom Afrikom, potlačenom i zaostalom, žednom priznanja i željnom pravde, koju je ponekad nemoguće razlikovati od sirove, nasumične osvete. Jednog će dana u kuću banuti tri neznanca, onesposobiće Dejvida i silovati Lusi, „podarivši“ joj i trajnu depresiju, i trudnoću i verovatno AIDS ili nešto slično. Dejvid, sada u ulozi oca, nemoćnog zaštitnika od seksualnih predatora, nagovara Lusi da prijavi nasilnike – koji su povezani s lokalnim stanovništvom, čak s najbližim, hm, susedom – ali ona to neće hteti: prihvatiće svoju sudbinu kao kaznu za hereditarni greh, kao pokoru, cenu opstanka belog čoveka, bele žene, u novoj Južnoj Africi. I biće, kaže, dobra majka detetu rođenom iz nasilja.
Nema tu naravoučenija, jako srećnog ili jako nesrećnog kraja; Kuci „samo“ majstorski pokazuje kako su složene i duboke traume jednog društva, ali i štošta što je primenjivo bilo gde na svetu: koliko je svaka uloga, pa i „sramota“, predatora ili žrtve krhka i nestabilna, te koliko je jako i otporno Srce Tame u čoveku. A sve to ispripovedano savršenim spisateljskim umećem, jezikom i stilom bogatim a funkcionalnim, bez tragova „sala“. Ako mu i daju još jednog Nobela, neće mnogo omanuti.