Kao znak dubokog poštovanja i nezaborava IK „Prometej“, Novi Sad, odlučila je da ustanovi nagradu za dugo pamćenje „Dejan Medaković“.
Žiri koji je radio u sastavu Draško Ređep, predsednik, Radovan Popović i Boško Suvajdžić doneo je jednoglasno odluku da se ovim prestižnim priznanjem nagradi
Aleksandar Đuričić za knjigu „Čuvarkuće“, sa podnaslovom „Udovice pisaca“, objavljenu u oktobru 2017. godine u izdzvačkoj kući „Samizdat“ u Beogradu.
Po tradiciji, nagrada će Aleasandru Đuričiću biti uručena u januaru 2019., na dan „Prometeja“, u Novom Sadu.
U Beogradu, 09.10.2018.
Draško Ređep, predsednik Radovan Popović,
Boško Suvajdžić
Obrazloženje
Ostvarena u valjanoj tradiciji srpskih memoara koji stvarnosno i brutalno blisko sučeljavaju sa maštarijama i „senkama prošlosti“ (Dejan Medaković), turobna i očajnička u isti mah kada i ezoterična, indiskreciju poseduje kao svoj vazduh, tako opojan i u prostorima zabranjenog voća. „Čuvarkuće“ Aleksandra Đuričića otkrivaju daleko više, a svakako daleko uzbudljivije od naših socioloških i kulturoloških studija. Ovo je knjiga o intimi, o bekstvu od takozvanog kolektivnog zanosa, o samoći.
Promiče vidicima ove sveske deset naših spisateljskih parova, nagih u svojoj potpunosti, vladavini zla, rigidnim režimima, erotici napokon. Ne svedoče zarad sebe, već pre svega u inat dogmatizmu svake vrste.
Aleksandar Đuričić je krenuo na putovanje, koje je, vidi se to i sada jasno, iznenadilo i njega samog. Čini se da je baš to najuzbudljivije: autor se i sam radovao, lutao, izmišljao. Njegova najača akvizicija je sadržana u pronalaženju tajnovitih agendi uvaženih udovica. One nemaju Meštrovićevo osećanje mermernog spokoja. Naprotiv, kao po pravilu, one svoj fajterski duh shvataju kao ostavštinu za budućnost. Njhovo neodustajanje je svakako dirljivo, naboj plemenito usplahiren.
Đuričić se i ovde pokazuje kao odlično obavešteni savremenik, a sa druge strane katkad tinejdžerski bezbrižno nastoji da nas namami na još, i još jednu pomisao i osmeh. Svakako je jedan od naših najsmelijih, to će reći i najslobodnijih sagovornika.
Ova knjiga je neminovnost koja nam se talentovano desila. Neočekivano naizgled, kao sve istinite, pronađene stvari. Ima iznenađenja. Ima neočekivanih napomena o bivšim prijateljima, o palanačkom našem mentalitetu. Knjiga bez konvertita, knjiga o mahnitosti, ali i disciplini mašte pisaca bez kojih ne umemo da zamislimo naše književne ukrštene reči.
Borislav Pekić, Milan Oklopdžić, Milorad Pavić, Antonije Isaković, Oskar Davičo, Đorđe Lebović, Libero Markoni, Petru Krdu, Mirko Kovač, i nadasve Momo Kapor ubuduće će se svakako čitati i promišljati u rasveti njhovih udovica, saputnica, saboraca, zaverenika najzad.
Dakako, i ne samo oni.
Izuzetan poduhvat, vreme koje je već bilo na ivici ponora zaborava, naš socijalni i kulturni ambijent druge polovine dvadesetog veka koji, po nekima, još traje, Đuričićevim istraživanjima sačuvani su pre svega za one koji dolaze.
Draško Ređep