Izvor:Politika
Piše:Milan Mišić

Stivena, mladog postdiplomca iz Kalifornije njegov mentor, enigmatični profesor iz bivše Jugoslavije Marko Slatina, ubeđuje da doktorsku tezu napiše iz etnologije Balkana i za to mu obezbeđuje stipendiju, ali ga po prispeću u Jugoslaviju koja počinje da se raspada, preko svojih veza diskretno usmerava da se ustvari posveti fenomenu vampira.

Vreme je dakle početak traumatičnih 1990-ih, kraj 1991. i početak 1992, vreme sveopšte balkanske konfuzije, nacionalističkih euforija, a u Srbiji i doba kada je narod opčinjen Slobodanom Miloševićem i kada počinje da se steže obruč međunarodnih sankcija.

To su, u najkraćem, siže i okvir neobične knjige nesvakidašnjeg autora. ”Poljubac leptira” (”Kiss of the Butterfly”) književni je prvenac Džejmsa Lajona, bivšeg analitičara za Balkan Međunarodne krizne grupe, koji u Beogradu, Sarajevu i drugde u bivšoj Jugoslaviji boravi već 18 godina (sada je šef Odeljenja kancelarije Visokog predstavnika za BiH koje prati vladu i parlament). Lajon je inače doktor nauka sa Univerziteta Kalifornije u Los Anđelesu, čija je teza takođe iznenađujuća: srpska artiljerija u Prvom svetskom ratu.

”Poljubac” leptira se sasvim nezapaženo prvo pojavio u džepnom izdanju, a nedavno i kao digitalno ”kindl” izdanje na Amazonu, što mu je već donelo publicitet, pre svega među ovdašnjim balkanolozima i ”vampirolozima”. Jer treba imati u vidu da je ovaj žanr ovde veoma značajan kako za izdavačku industriju, tako i za Holivud: samo serijal ”Sumrak saga” (”Twilight Saga””) zaradio je dve i po milijarde dolara...

Lajonov roman (278 strana) je istorijski triler, što znači da se zaplet zbiva u realnom kontekstu, mada može da se čita i kao politička metafora. Naracija ima dva plana: u prvom je ono kroz šta prolazi glavni lik, doktorant Stiven, a u drugom su akcije koje u Srbiji (i Austrougarskoj) sprovodi specijalna jedinica poslata sa bečkog dvora, u periodu od čak 200 godina.

U toj jedinici su pripadnici misterioznog reda ”Zmaja” (ili aždahe, pošto se red oslanja na svetog Đorđa), osnovanog u 15. veku, a čiji su pripadnici bili i despot Stevan Lazarević ali i kralj Aleksandar (Ujedinitelj).

Kako Stiven sve više ulazi u problem vampirizma, proučavajući stare dokumente i stručne članke u etnografskim godišnjacima, sve više se pita zašto se vampiri tako malo pominju u Jugoslaviji, s obzirom da su veoma zastupljeni u nacionalnom folkloru. Glavni izvor sistematizovanih saznanja mu je pak rad od 136 strana ”Vampiri i druga bića u našim narodnim verovanjima i tradiciji”, profesora Tihomira Đorđevića (1868-1944.).

Upoznajući Srbiju, Stiven se pita i zašto se u njoj o zlu govori kao o nečem objektivnom, što realno postoji, a ne samo kao relativnom konceptu. Potom, posle dosta pročitane literature, zaključuje da vampiri u Srbiji nimalo ne liče na one holivudske, pa ni na prototip opisan od strane klasika žanra, Brama Stokera u njegovom ”Drakuli” iz 1898. (jedino zajedničko im je da ne podnose beli luk i da piju krv).

Poima i da je slika vampira u srpskom predanju zaista moćna slika mističkog bića koje isisava životnu srž svoje žrtve. Projektujući to na situaciju koju zatiče na Balkanu, Stiven zaključuje i da je ”Jugoslavija napadnuta od vampira”.

Oni su dakle krajnji simbol zla i izazivači mraka na Balkanu, a kako vreme prolazi, otkriva se i da je Stiven zašao tamo gde nije trebalo: pomenuti etnografski godišnjak sa tekstom profesora Žorđevića postaje mu nedostupan, a za njega počinje da se interesuje državna bezbednost.

Nailazi i na legendu o 12 moćnih vampira, od kojih je na okupu samo 11. Polako se ispostavlja da su oni neprimetno integrisani u sve važne institucije (jedan je važan faktor u DB, drugi komandant specijalnih jedinica, tu je i general JNA koji komanduje u Bosni, a na zajedničkom zadatku su vampiri svih balkanskih nacionalnosti, uključujući tu i bošnjačku i hrvatsku).

Aluzije na neke istorijske likove su očigledne (mada je na kraju knjige uobičajena ograda da je svaka sličnost nenamerna): gledajući u Kaliforniji jedan TV izveštaj sa ratišta, profesor Slatina u jednom momentu vidi paravojnog komandanta ”bebećeg” lica, skoči sa stolice i uzvikne: ”Ovaj je vampir”.

Fikcija i istorija su skladno pomešani, priča ima i svoj romantični sporedni kolosek, a njena atmosfera i tempo su ”denbraunovski”. Primetna je namera autora da napravi jednu alegoriju zla koja počinje sa Srebrenicom 1476, kada ju je posetio Vlad Cepeš III – grof Drakula, da bi tamo počinio krvavi masakr – i onog od 500 godina kasnije. U važnoj ulozi je i Petrovaradinska tvrđava (druga najveća u Evropi), a opisi vampira jesu zasnovani na onome što je o njima etnološki sistematizovano.

”Želeo sam da sve bude istorijski tačno i bez faktografskih rešaka”, objasnio mi je Džejms Lajon u ”skajp” kontaktu iz Sarajeva. Ono što ističe u prvi plan, i što je naglasio učestvujući i u petominutnom prilogu nedavno emitovanom na televiziji Ej-Bi-Si, to je da je Srbija ”graund ziro” – postojbina - vampirskog fenomena: ”vampir” je, kaže, jedina reč iz srpskog jezika koja je ušla u zapadne.

Dodaje i da je Milovan Glišić svoju pripovetku ”Posle devedeset godina” u kojoj se opisuje jedan vampir (još ”živ” Sava Savanović), napisao 17 godina pre nego što je Bram Stoker svojim Drakulom počeo da zastrašuje evropsko građanstvo. I smatra da su vampiri i vukodlaci (u koje se na momente pretvaraju) ustvari deo nažalost izgubljene slovenske kosmologije, čemu su, po njemu, sistematski doprinele crkve svih konfesija, zatirući materijalne i druge tragove paganske vere.

”Moj roman je priča o običnim ljudima u neobičnim situacijama. I teškim. ”Problemi koji su 1990-ih izbili na Balkanu već su viđeni u istoriji čovečanstva. Ono što se događalo na svim stranama – ratni zločini, silovanja - to je norlmalnim ljudima bilo teško da shvate. Metaforu vampira sam zato upotrebio da bi ih podstakao na razmišljanje”.

Namerava da napiše još nekoliko nastavaka i pokrije period sve do 2004. Kaže i da ”Poljubac leptira” ima zanimljivu sopstvenu istoriju: napisao ga je za nekoliko meseci 2005. u Beogradu i ostavio ga da ”odleži”, njegov agent je uspeo da za rukopis 2008. zainteresuje nekoliko velikih američkih izdavača koji su bili spremni da licitiraju za pravo objavljivanja, ali je pre nego što je do toga došlo počelo urušavanje Volstrita i velika ekonomska kriza, što je knjigu o vampirima na Balkanu učinilo komercijalno manje privlačnom.

Lajon vampirski triler nije je ponudio nijednom izdavaču u bivšoj Jugoslaviji, pa ni u Beogradu, gde su ga tabloidi svojevremeno proglasili ”srbomrscem”, i gde mu, u jednom momentu (početak 2003.) nije produžena boravišna viza za šta je okrivio ”Miloševićevu finansijsku oligarhiju koja se preusmerila na finansiranje novih vladajućih partija”. Spremno govori i o tome: ”U Beograd sam prvi put došao na Titovu sahranu i uprkos svemu što je napisano o meni volim Srbiju, zbog čega sam prema njoj ponekad previše kritičan. A kako ’srbomrzac’ može da bude neko ko je oženjen jednom Doćolkom?”

Trenutno je okupiran svojom prvobitnom ekspertizom: Srbijom u Prvom svetskom ratu, pripremajući radove za nekoliko evropskih zbornika. Za pokušaje osporavanja srpskog doprinosa ishodu tog rata i polemike o pravim krivicima za njegovo izbijanje ima jednostavno objašnjenje: Srbija je ”zaboravljeni saveznik” samo zato što je cela istorija ”Velikog rata” ignorisala srpske dokumente o njemu – jer malo koji istoričar zna srpski”.
Pogledajte ostale vesti