đorđe Bobić, Beograđanin i duhom i sluhom, vidi svoj grad onako kao što su pesnici starijih vremena videli prirodu: kao skup raznolikih simbola. S tim što je u prirodi bilo moguće uočiti sklad, dočim se u svim velikim gradovima ovoga sveta, pa i u Beogradu, odmah uočava rad stihije i protivrečenosti koji obrazuje ljudsku svakidašnjicu. Svojim povlašćenim tačkama, reljefom, najvišim građevinama, mostovima, hramovima, arhitektonskim, istorijskim i umetničkim spomenicima, parkovima i prospektima, a posebno kapilarnom mrežom ulica, grad na jednoj ravni omogućuje i osvedočava ljudski život, a na drugoj ga uslovljava, usmerava i oblikuje. Ništa ne određuje čoveka toliko kao prostor, prostor je scena na kojoj se formiraju i karakter i mentalitet.
Da smo rođeni negde drugde, i da živimo negde drugde, sigurno bismo bili drukčiji! Ali u Beogradu, određeni smo „pogledom sa Kalemegdana”, da iskoristim tu sintagmu jednog starog Beograđanina, koji je nekada, taman kao đorđe Bobić sada, čitao svoj grad. čitanje grada, a ništa manje i njegovo zamišljanje ili uređivanje, to je posao kojem vredi dati jedan ljudski vek...
Mihajlo Pantić