Srbi i Albanci kroz vekove II tom

Od prvog izdanja knjige Petrita Imamija Srbi i Albanci kroz vekove prošle su gotovo dve decenije tokom kojih je došlo do značajnih političkih i društvenih promena praćenih bogatom produkcijom radova o srpsko-albanskim odnosima. Kao savestan autor i vanserijski erudita, Imami je osetio potrebu da svoju monografiju dopuni novim izvorima i osvrne se, između ostalog, i na prelomne događaje iz tog osamnaestogodišnjeg perioda. 
Prvi tom ove monografije govori o vekovnim susedima koji „zaslonjeni od sveta“ žive u zaostaloj, feudalnoj sredini od 12. veka pa do kraja Drugog svetskog rata. Imami obraća pažnju na detalje, zaviruje u „dedovine“ srpskih srednjovekovnih vladara, ali i registruje propuste u istoriografskim delima ne ulazeći u nameru i motive, što ga čini piscem krajnje obuzdanog sentimenta i pristojnih manira.
U drugoj knjizi autor obrađuje period 1945–2016. godine, od prvih dana uspostavljanja nove vlasti i njenog kolebanja povodom statusa Kosova. 
Veoma važan segment iz doba ranog socijalističkog perioda jeste pitanje istorijske percepcije i geneze naziva „Kosovo“, „Metohija“, „Dukađin“ kao i administrativno-teritorijalnih prekompozicija prostora koje su usledile nakon 1945. godine. Imami uočava kolebanja komunističke vlasti oko stepena autonomije i federativnih planova, obilno se služeći tekstovima iz dnevne štampe i memoarima Fadilja Hodže. 
Posebna celina druge knjige posvećena je ustavnom položaju Kosova koji je s vremenom akumulirao nesnosnu klimu i ekonomsko zaostajanje, i produbio tenzije, uprkos ciničnim porukama centralnih vlasti da Albanci mogu da se osećaju „kao kod kuće”, čime su pravljene jasne aluzije na njihov „došljački“ status i strano poreklo. 
Zahvaljujući bogatoj izvornoj osnovi (autobiografska, sudska i periodična građa), Imami se upušta u rekonstrukciju diplomatskih aktivnosti koje su prethodile bombardovanju SR Jugoslavije, ne štedeći pri tome ni srpsku ni albansku stranu. Uveren da autoritarni poredak po definiciji nije u stanju da se racionalno suoči s (kosovskim) problemom (pa makar on bio percipiran kao „ključ njegove političke budućnosti“), autor skicira tragičan epilog Miloševićeve potrage za „konačnim rešenjem“.
Poslednjih nekoliko celina obrađuje postpetooktobarski period u kome su neprijatne teme (masovne grobnice, popisivanje žrtava i nestalih osoba, status materijalnih i kulturnih dobara) još predmet tekućih sudskih procesa, pa je i autor posebno obazriv. 
Jedan od brojnih kvaliteta ove knjige jeste nepristrasnost autora koja, bez ikakve kalkulacije ili namere za uspostavljanjem veštačke simetrije, knjigu čini podjednako prihvatljivom za „obe strane“. Pored iznošenja proverljivih istorijskih argumenata, Imami nudi široku izvornu osnovu iz koje čitaoci, zavisno od svojih interesovanja, sposobnosti i senzibiliteta, mogu izvlačiti sopstvene zaključke i sudove. Konačno, knjiga Petrita Imamija je puna diskretnih ogleda koji podstiču na razmišljanje o posledicama dugotrajne instrumentalizacije istorije i potrebi razobličavanja mitskih mesta koja savremena nauka nije uočavala ili ih je, pod pritiskom nacionalističkih elita i permanentnog političkog nadzora, svesno mimoilazila.
                                                      
                                                                                             Dr Vladan Jovanović