U svom romaneskom prvencu Saša Dimoski tvrdi da: „zlo ne pati od lošeg varenja i ne spava posle ručka“. Zapravo, zlo ne spava nikada, a ruča uvek: u „Štićeniku“ ono to, bogme, čini baš doslovno. Ono je večno, univerzalno i metafizičko, ali pisca zanima njegovo ovaploćenje sada i ovde: u Srbiji i Bosni, godina devedesetih i nultih. Biblijski i parablijski likovi i zapleti, propušteni kroz filter piščeve nezajažljive fantastičarske mašte i tmurne satiričarske duhovitosti, preseljeni su na miljakovačke ledine i novobeogradske solitere, ali bogme i na srebreničko stratište. Način na koji se u „Štićeniku“ govori o tom, možda ključnom, ovdašnjem doprinosu svetskoj istoriji beščašća, nešto je sasvim novo u srpskoj književnosti.
Ovo je teška knjiga o još težim temama, ali kada vas jednom uzme pod svoje, nema vam spasa. Ko je hrabar, neka uđe!`
Teofil Pančić